U ok­to­bru pro­šle go­di­ne, bri­tan­ska pre­mi­jer­ka Te­re­za Mej je iza­zva­la šok svo­jom iz­ja­vom u ko­joj je ospo­ri­la ide­ju glo­bal­nog gra­đan­stva. „Ako vje­ru­je­te da ste gra­đa­nin ci­je­log svi­je­ta“, re­kla je, „on­da ste gra­đa­nin ni­če­ga“.
Iz­ja­va je na­i­šla na po­ru­ge i ne­go­do­va­nje fi­nan­sij­skih me­di­ja i li­be­ral­nih ko­men­ta­to­ra. „Naj­ko­ri­sni­ji ob­lik gra­đan­stva da­nas“, po­u­čio je je­dan ana­li­ti­čar, „je­ste gra­đan­stvo ko­je se ne ogra­ni­ča­va na do­bro­bit Berk­šir­ske gro­fo­vi­je, već vo­di ra­ču­na o do­bro­bi­ti či­ta­ve pla­ne­te“. U ma­ga­zi­nu ,,Eko­no­mist'' nje­na iz­ja­va je pro­tu­ma­če­na kao „an­ti­li­be­ral­ni“ za­o­kret. Je­dan uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor ju je op­tu­žio za od­ba­ci­va­nje pro­svje­ti­telj­skih vri­jed­no­sti i skre­nuo pa­žnju na „od­je­ke 1933. go­di­ne“ u nje­nom go­vo­ru.
Do­bro znam ka­ko iz­gle­da­ju „gra­đa­ni svi­je­ta“: jed­nog od njih vi­đam sva­ki put kad pro­đem po­red ogle­da­la. Od­ra­stao sam u jed­noj ze­mlji, ži­vim u dru­goj, a imam pa­so­še obje. Pi­šem o glo­bal­noj eko­no­mi­ji i zbog po­sla če­sto pu­tu­jem u sve kra­je­ve svi­je­ta. Vi­še vre­me­na pro­vo­dim u dru­gim ze­mlja­ma ne­go u dr­ža­va­ma či­je pa­so­še no­sim.
Ve­ći­na mo­jih bli­skih ko­le­ga ta­ko­đe su ro­đe­ni u ino­stran­stvu. Re­dov­no pra­tim me­đu­na­rod­ne vi­je­sti, a do­ga­đa se da lo­kal­ne no­vi­ne ne otvo­rim ne­dje­lja­ma. Što se ti­če spor­ta, ne­mam poj­ma ka­ko sto­je do­ma­ći klu­bo­vi, ali sam va­tre­ni na­vi­jač fud­bal­skog ti­ma s dru­ge stra­ne Atlan­ti­ka.
Ipak, vje­ru­jem da pre­mi­jer­ki­na iz­ja­va ni­je sa­svim ne­u­te­me­lje­na. Ona iz­no­si jed­nu va­žnu isti­nu, a nje­no za­ne­ma­ri­va­nje po­ka­zu­je ko­li­ko smo se svi mi – pri­pad­ni­ci svjet­ske fi­nan­sij­ske, po­li­tič­ke i teh­no­krat­ske eli­te – uda­lji­li od svo­jih su­na­rod­ni­ka i iz­gu­bi­li nji­ho­vo po­vje­re­nje.
Po­đi­mo od zna­če­nja ri­je­či „gra­đa­nin“. Oks­ford­ski rječ­nik de­fi­ni­še gra­đa­ni­na kao „za­kon­ski pri­zna­tog po­da­ni­ka ili dr­ža­vlja­ni­na ne­ke dr­ža­ve ili ko­mon­vel­ta“. To zna­či da in­sti­tu­ci­ja gra­đan­stva pod­ra­zu­mi­je­va po­sto­ja­nje ja­sno de­fi­ni­sa­ne po­li­tič­ke za­jed­ni­ce – „dr­ža­ve ili ko­mon­vel­ta“ – ko­joj gra­đa­nin pri­pa­da. Sva­ka ze­mlja je jed­na ta­kva po­li­tič­ka za­jed­ni­ca; ali svi­jet to ni­je.
Za­go­vor­ni­ci glo­bal­nog gra­đan­stva će na to od­go­vo­ri­ti da ri­ječ ko­ri­ste u fi­gu­ra­tiv­nom, a ne u do­slov­nom smi­slu. Teh­no­lo­ške re­vo­lu­ci­je u obla­sti ko­mu­ni­ka­ci­ja i eko­nom­ska glo­ba­li­za­ci­ja bli­sko su po­ve­za­le gra­đa­ne raz­li­či­tih dr­ža­va, tvr­de oni. Svi­jet se sma­njio i za­to mo­ra­mo po­stu­pa­ti ima­ju­ći u vi­du glo­bal­ne im­pli­ka­ci­je na­ših po­stu­pa­ka. Ta­ko­đe, svi ima­mo vi­še­stru­ke i pre­klo­plje­ne iden­ti­te­te. Sta­tus gra­đa­ni­na svi­je­ta ne mo­ra pod­ra­zu­mi­je­va­ti uki­da­nje od­go­vor­no­sti ko­je ima­mo na lo­kal­nom i na­ci­o­nal­nom ni­vou.
Sve je to li­je­po i kra­sno. Ali šta je to što glo­bal­ni gra­đa­ni za­pra­vo ra­de?
Stva­r­no gra­đan­sko uče­šće pod­ra­zu­mi­je­va in­ter­ak­ci­ju i do­go­va­ra­nje s dru­gim gra­đa­ni­ma o po­li­tič­koj za­jed­ni­ci ko­ju di­je­li­mo. To zna­či da se lju­di ko­ji do­no­se od­lu­ke mo­ra­ju po­zi­va­ti na od­go­vor­nost i da smo du­žni da uče­stvu­je­mo u po­li­tič­kom ži­vo­tu da bi­smo do­pri­ni­je­li ob­li­ko­va­nju dr­žav­nih po­li­ti­ka. To je pro­ces u ko­jem se ide­je o po­želj­nim ci­lje­vi­ma i sred­stvi­ma ko­je ja za­stu­pam su­če­lja­va­ju sa ide­ja­ma mo­jih su­gra­đa­na.
Glo­bal­ni gra­đa­ni ne­ma­ju slič­nih pra­va i du­žno­sti. Nji­ma ni­ko ne po­la­že ra­ču­ne i oni ni­ko­me ne mo­ra­ju da se prav­da­ju. U naj­bo­ljem slu­ča­ju for­mi­ra­ju za­jed­ni­ce sa slič­nim lju­di­ma iz dru­gih ze­ma­lja. Nji­ho­vi su­gra­đa­ni za­pra­vo ni­su svi gra­đa­ni svi­je­ta, već sa­mo­pro­gla­še­ni „glo­bal­ni gra­đa­ni“ iz dru­gih ze­ma­lja.
Na­rav­no, glo­bal­ni gra­đa­ni ima­ju pri­stup lo­kal­nim po­li­tič­kim si­ste­mi­ma ko­je mo­gu ko­ri­sti­ti za ostva­ri­va­nje svo­jih ide­ja. Ali po­li­tič­ki pred­stav­ni­ci se bi­ra­ju da bi šti­ti­li in­te­re­se lju­di ko­ji gla­sa­ju. Na­ci­o­nal­ne vla­de su du­žne da za­stu­pa­ju na­ci­o­nal­ne in­te­re­se i to či­ne s pu­nim pra­vom. Ali to ne is­klju­ču­je mo­guć­nost da pri­pad­ni­ci ne­ke za­jed­ni­ce na­stu­pe s po­zi­ci­ja jed­nog pro­sve­će­nog shva­ta­nja sop­stve­nih in­te­re­sa, uzi­ma­ju­ći u ob­zir po­sle­di­ce svo­jih po­stu­pa­ka za dru­ge.
Šta će se do­go­di­ti kad se in­te­re­si lo­kal­nog sta­nov­ni­štva su­ko­be sa in­te­re­si­ma stra­na­ca – kao što se če­sto do­ga­đa? Ni­je li rav­no­du­šnost nji­ho­vih glo­bal­nih su­gra­đa­na u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma upra­vo ono što je na­ru­ši­lo re­pu­ta­ci­ju ko­smo­po­lit­skih eli­ta?
Glo­bal­ni gra­đa­ni stra­hu­ju da bi in­te­re­si glo­ba­nog jav­nog do­bra mo­gli bi­ti ugro­že­ni ako sva­ka vla­da sli­je­di sa­mo svoj uski na­ci­o­nal­ni in­te­res. To je sva­ka­ko raz­log za bri­gu ka­da su u pi­ta­nju va­žna glo­bal­na pi­ta­nja, kao što su kli­mat­ske pro­mje­ne ili pan­de­mi­je. Ali u mno­gim obla­sti­ma eko­no­mi­je – uklju­ču­ju­ći po­re­ze, tr­go­vin­sku po­li­ti­ku, fi­nan­sij­sku sta­bil­nost, fi­skal­ne i mo­ne­tar­ne mje­re – ono što ima smi­sla iz glo­bal­ne per­spek­ti­ve ta­ko­đe ima smi­sla iz lo­kal­ne per­spek­ti­ve. Eko­no­mi­ja nas uči da ze­mlje tre­ba da otvo­re gra­ni­ce, opre­zno pri­mje­nju­ju ra­zum­ne pro­pi­se i te­že pu­noj za­po­sle­no­sti, ne za­to što je to do­bro za dru­ge ze­mlje, već za­to što je to ko­ri­sno za do­ma­ću eko­no­mi­ju.
Na­rav­no, u svim po­me­nu­tim obla­sti­ma do­ga­đa­ju se pro­ma­ša­ji u vo­đe­nju dr­žav­nih po­li­ti­ka – na pri­mjer, pro­tek­ci­o­ni­zam. Ali to je od­raz lo­šeg upra­vlja­nja na lo­kal­nom ni­vou, a ne po­sle­di­ca ne­do­stat­ka ko­smo­po­li­ti­zma. To je re­zul­tat ne­spo­sob­no­sti lo­kal­nih eli­ta da gla­sa­če uvje­re u do­bre stra­ne al­ter­na­tiv­nih po­li­ti­ka ili nji­ho­ve ne­sprem­no­sti da iz­vr­še pri­la­go­đa­va­nja ko­ja će osi­gu­ra­ti da svi ima­ju ko­ri­sti od ta­kvih po­li­ti­ka.
Skri­va­nje iza ko­smo­po­li­ti­zma u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma – na pri­mjer, ka­da in­si­sti­ra­mo na tr­go­vin­skim spo­ra­zu­mi­ma – ne mo­že za­mi­je­ni­ti za­do­bi­ja­nje ši­ro­ke po­dr­ške za pred­lo­že­ne po­li­ti­ke pri­je sve­ga na osno­vu ko­ri­sti ko­je do­no­se. Ta­ko se obez­vre­đu­je ko­smo­po­li­ti­zam, ko­ji nam je u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma za­i­sta po­tre­ban, na pri­mjer, u bor­bi pro­tiv glo­bal­nog za­gri­ja­va­nja.
Ma­lo je lju­di ko­ji su ten­zi­je iz­me­đu na­ših raz­li­či­tih iden­ti­te­ta – lo­kal­nog, na­ci­o­nal­nog, glo­bal­nog – pri­ka­za­li sa ta­kvom du­bi­nom uvi­da kao što to či­ni fi­lo­zof Kwa­me Ant­hony Ap­pi­ah. U do­ba „pla­ne­tar­nih iza­zo­va i bli­ske po­ve­za­no­sti svih ze­ma­lja“, na­pi­sao je u svom od­go­vo­ru na po­me­nu­tu iz­ja­vu pre­mi­jer­ke Mej, „po­tre­ba da osje­ti­mo da svi di­je­li­mo za­jed­nič­ku ljud­sku sud­bi­nu ni­ka­da ni­je bi­la ve­ća“. Te­ško je ne slo­ži­ti se s njim.
Ipak, kosmpo­li­ti­zam pre­vi­še če­sto li­či na jed­nog od ju­na­ka iz ro­ma­na ,,Bra­ća Ka­ra­ma­zo­vi'' ko­ji ot­kri­va da što vi­še vo­li čo­vje­čan­stvo to ma­nje vo­li lju­de. Glo­bal­ni gra­đa­ni ne tre­ba da za­bo­ra­ve da vri­jed­ni ci­lje­vi za ko­je se bo­re ne mo­gu bi­ti iz­go­vor za za­ne­ma­ri­va­nje du­žno­sti pre­ma su­na­rod­ni­ci­ma.
Mo­ra­mo ži­vje­ti u svi­je­tu ka­kav je­ste, sa svim nje­go­vim po­li­tič­kim po­dje­la­ma, a ne u svi­je­tu ko­ji za­mi­šlja­mo ili že­li­mo. Naj­bo­lji na­čin da se za­u­zme­mo za glo­bal­ne in­te­re­se je­ste da na­sta­vi­mo da is­pu­nja­va­mo svo­je du­žno­sti unu­tar onih po­li­tič­kih in­sti­tu­ci­ja ko­je su i da­lje naj­va­žni­je: in­sti­tu­ci­ja ko­je već ima­mo.
Pre­veo: Đor­đe To­mić
Pe­šča­nik.net

Autor: Da­ni Ro­drik